Na današnji dan 1868. godine svet je postao bogatiji za jednog od najvoljenijih stvaralaca sa ovih prostora. Daleko od toga da je bio samo jedno od najvećih imena srpske poezije i književnosti na prelazu iz 19. u 20. vek, Aleksa Šantić je bio sinonim za emociju, rodoljublje i neprebolnu ljubav.
Njegovi stihovi i danas žive u pesmama, na pozorišnim daskama, ali i u kafanama gde se uz tamburaše peva o Emininoj lepoti. Povodom njegovog rođendana, vodimo vas kroz njegov buran život, najvažnija dela i manje poznate zanimljivosti koje su ga oblikovale.
Iza maske ozbiljnog, elegantnog gospodina sa brkovima krila se neverovatno dinamična ličnost.
- Trgovac bez trgovačke žice: Rođen u uglednoj mostarskoj trgovačkoj porodici, Aleksa je bio poslat u Trst i Ljubljanu da izuči trgovačke škole. Međutim, umesto računa i bilansa, njega su privlačili stihovi. Kada se vratio u Mostar, porodica ga je zaposlila u magacinu, gde je on, krijući se iza džakova, pisao svoje prve pesme.
- Velika i zabranjena ljubav: Njegova pesma „Ostajte ovdje“ govori o patriotizmu, ali Šantić sam nije mogao da ostane tamo gde mu je srce želelo kada je u pitanju bila ljubav. Njegova najveća muza bila je Anka Tomlinović, devojka katoličke veroispovesti. Zbog strogih patrijarhalnih pravila i protivljenja njegove majke, Aleksa se nikada nije oženio Ankom. Ta patnja obeležila je čitav njegov opus.
- Emina je stvarno postojala: Čuvena Emina iz njegove najpoznatije pesme bila je njegova komšinica, ćerka mostarskog imama Saliha Sefića. Šantić ju je sreo svega nekoliko puta u prolazu, fasciniran njenom lepotom. Zanimljivo je da je Emina Sefić (kasnije Koluder) saznala za pesmu tek kada je postala regionalni hit, a do kraja života je o Šantiću govorila sa ogromnim poštovanjem.
- Pokretač kulturnog buma: Šantić nije samo pisao, on je stvarao kulturnu scenu. Bio je jedan od osnivača i prvi predsednik čuvenog Srpskog pevačkog i kulturno-umetničkog društva „Gusle“, kao i pokretač književnog časopisa „Zora“ koji je okupljao najveće umove tog doba (poput Jovana Dučića i Svetozara Ćorovića).
- Ispraćaj kakav Mostar ne pamti: Kada je Šantić preminuo 1924. godine od tuberkuloze, Mostar je zanemeo. Prodavnice su bile zatvorene, a na večni počinak ga je ispratio bukvalno ceo grad – bez obzira na veru i naciju. Navodi se da su čak i mujezini sa minareta pevali molitve za njegovu dušu, što je bio nezapamćen presedan i dokaz koliko je bio voljen.
Šantićev pesnički izraz je izuzetno muzikalan, iskren i duboko proživljen. Njegov bogati opus može se podeliti u tri velike i prepoznatljive celine koje su obeležile našu književnost: Ljubavna poezija, rodoljubiva poezija i dramski tekstovi.
Najpoznatije pesme Alekse Šantića su „Emina“, „Ostajte ovdje“, „Veče na školju“, „O klasje moje“, „Moja otadžbina“, „Pretprazničko veče“, „Boka“ i „Naš stari dom“. Od dramskih komada najznačajniji su „Hasanaginica“, „Anđelija“ i „Pod maglom“, dok se među njegovim prevodima najviše ističu Hajneov „Lirski intermeco“ i Šilerov „Viljem Tel“.
„Što te nema, što te nema… Ah, što nema tvoje ruke plave, iza grana, iza guste trave…“ – stihovi koji su zahvaljujući Jadranki Stojaković postali jedna od najlepših i najtužnijih balada Balkana.
U svetu brze komunikacije i površnih emocija, Aleksa Šantić nas podseća šta znači osećati duboko i pisati iskreno. On nije bio pesnik iz salonske izolacije; on je živeo sudbinu svog naroda i patio zbog sopstvenih izbora.
Njegov Mostar mu se odužio spomenicima, školama i ulicama koje nose njegovo ime, ali najveći spomenik su zapravo svi oni koji i danas, kada se pogase svetla, recituju: „Ostajte ovdje! Sunce tuđeg neba, neće vas grijat kô što ovo grije…“
Fotografije preuzete.
